Tokom dvadeset godina delovanja Stalnog fonda za unapređenje stvaralaštva mladih umetnika likovnih i primenjenih umetnosti (1972-1991) otkupljena su dela više od dvesta umetnika, nastala u ranom periodu njihovog stvaralaštva. Na taj način nastala je zbirka kroz koju možemo steći uvid u formativne periode mnogih umetnika koji su već tokom primanja stipendije Fonda ostvarivali značajnu umetničku aktivnost u našoj sredini.

Stalni fond osnovan je odlukom Upravnog odbora Udruženja likovnih umetnika Srbije na sednici održanoj 10. aprila 1972. godine, nakon čega su iste godine Beogradska zajednica kulture i Udruženje likovnih umetnika Srbije potpisali prvi ugovor o dodeljivanju sredstava za podršku mladim umetnicima. Iz Pravilnika fonda može se videti da Fond ima svojstvo pravnog lica i da mu je sedište pri Udruženju likovnih umetnika Srbije, da sredstva za tekući administrativni rad Upravnog odbora Fonda obezbeđuju ULUS i ULUPUDS, a stipendije umetnicima finansira Beogradska zajednica kulture. Pravilnikom je definisano da ove tri strane (Beogradska zajednica kulture, ULUS i ULUPUDS) za svaki dvogodišnji period biraju članove Upravnog odbora čiji zadatak je bio da raspisuju javne konkurse, utvrđuju uslove konkursa, vrše izbor korisnika, da se staraju o sklapanju ugovora i njegovom izvršenju, da prate rad korisnika fonda i vrše odabir i procenu vrednosti umetničkih radova ponuđenih za kompenzaciju. Pravo učestvovanja imali su oni članovi ULUS-a i ULUPUDS-a koji su u momentu prijave na konkurs mlađi od 35 godina, nisu u radnom odnosu i ne primaju drugu stipendiju, a svojim stvaralaštvom doprinose kulturnoj sceni Beograda. Sa svakim korisnikom Fonda sklapan je ugovor kojim se precizira mesečni iznos koji će se isplaćivati u periodu od dve godine na ime avansa za dela koja će korisnik ustupiti Fondu. Upravni odbor Fonda je posećivao izložbe i radne prostore korisnika, i tom prilikom birao radove kojima se kompenzovala stipendija. Umetnici su imali pravo korišćenja ove stipendije najviše dva puta. Fond se sa svoje strane obavezivao da što češće organizuje izložbe otkupljenih radova i da aktivno promoviše zbirku.

Dodatna sredstva za Fond obezbeđivana su od radnih kolektiva, društveno-političkih organizacija, institucija i pojedinaca, a kasnije i prodajom umetničkih dela. Sredstva koja je Beogradska zajednica kulture (kasnije GSIZ kulture) uplaćivala na ime stipendija za dvadeset pet korisnika u dvogodišnjem trajanju ponekad nisu bila sasvim utrošena, zbog prekida korišćenja stipendije kod umetnika koji su zasnovali radni odnos ili su se odselili u inostranstvo. Od ovako uvećanih sredstava u narednoj godini stipendiran je bio veći broj umetnika. Takav je slučaj iz 1974-1975. godine, kada je otkupom sa izložbe u „Galenici“ prethodne godine obezbeđen iznos jedne stipendije novom korisniku, te je ona odlukom UO Fonda dodeljena slikaru Dušanu Otaševiću na vreme od pet meseci, kao kandidatu sa najvećim brojem glasova posle izbora dvadeset pet korisnika. Tokom druge dekade usled rastuće inflacije u Jugoslaviji počele su teškoće sa ovim načinom finansiranja korisnika, tako da je iznos stipendije definisan na početku dvogodišnjeg perioda vrlo brzo bivao obezvređen. U izveštaju poslednjeg Upravnog odbora navodi se smanjeno interesovanje umetnika za prijavljivanje na konkurs Fonda mladih usled ovih okolnosti. U poslednjoj generaciji finansirano je samo 17 stipendista, kako bi ukupna suma, znatno umanjena inflacijom, bila raspoređena na manji broj korisnika.

Kako je broj otkupljenih dela narastao, a glavnina sredstava usmeravana je na podršku stvaralaštvu mladih umetnika kroz stipendije, pojavili su se problemi sa održavanjem i čuvanjem zbirke. Pravilnik fonda ni na koji način ne definiše dalje postupanje sa radovima Fonda osim da ih treba čuvati u formi stalne zbirke. Od samog početka isprobavaju se različiti modeli održivosti zbirke, pa su sve izložbe prodajnog karaktera. U izveštaju o aktivnostima Fonda za 1972-1973. godinu opisuje se izložba u Domu JNA (septembar-oktobar 1973) kao rezime dvogodišnjeg perioda kroz izbor 63 rada od 26 stipendista. Po otvaranju upućena su pisma u oko 30 većih beogradskih privrednih organizacija sa molbom da se dela otkupe u cilju stipendiranja novih mladih umetnika. Nijedno preduzeće nije odgovorilo. Jedini prikaz o izložbi objavile su Omladinske novine pod nazivom „Stipendirano slikarstvo“ autora M. Blanuše: „Posmatrajući izložbu radova stipendista Fonda iz ugla savremenih tokova i zbivanja u umetnosti kod nas, stiče se utisak da su organizatori i odgovorni faktori veoma dobro upoznati sa mogućnostima uklapanja mladih u te savremene tokove. Ostaje, međutim, pitanje: šta učiniti sa dve stotine otkupljenih radova od kojih većina sigurno neće dospeti u galerije, muzeje ili privatne zbirke.“ Iste godine u novembru-decembru održana je izložba radova Fonda u „Galenici“: „…organizovana je izložba manjeg obima u restoranu društvene ishrane ovog preduzeća. Sa izložbe je otkupljena jedna slika i tri grafike, a iznos je namenjen stipendiranju novog korisnika. Izložbu je posetilo preko 4 000 radnika ovog preduzeća.“ Ipak, ovo je bio jedan od retkih slučajeva da su umetnički radovi otkupljivani. Kako je navedeno u analizi prethodnog perioda rada Fonda u Izveštaju za 1984-1985. godinu, umetnički radovi zbirke Fonda mladih ne potpadaju pod kategoriju takozvanog „lako dostupnog dela“ koja ima mnogo bolje izglede za prodaju. Otkupnim cenama je definisana vrednost dela pri nabavci i kasnije se nije pribegavalo revalorizaciji dela kako bi se ona možda povoljnije prodala. Značajna aktivnost sprovođena tokom popunjavanja zbirke Fonda mladih bila je definisanje Jezgra fonda, skupa dela koja čine okosnicu zbirke i koja neće biti otuđivana. 

Pored pokušaja da se pojedini radovi prodaju, u Izveštaju UO fonda za 1984-1985. predlaže se trajno ustupanje radova muzejima i galerijama u Beogradu i Srbiji radi popunjavanja zbirki, i  privremeno ustupanje radnim organizacijama za izlaganje u poslovnim prostorijama, što nije nikad realizovano. Međutim, tokom dužeg perioda ostvarivan je specifičan vid poslovanja Fonda i popularizacije zbirke putem pozajmica za snimanje filmova i serija. Iz dokumentacije Fonda mladih može se videti da su radovi iz Fonda pozajmljivani Televiziji Beograd za potrebe scenografije u više navrata: 1979. godine za snimanje serije „Vruć vetar“, 1982. za emisiju „Mačka na krovu“, 1984. za snimanje serije „Novo pozorište u kući“ i drame „DR“, a tokom 1986. i 1987. korišćeni su za snimanje serije „Bolji život“. Radovi iz Fonda mladih pozajmljeni su i 1991. godine Avala filmu za scenografiju filma „Velika frka“.

Zbirka takvog obima kao što je Fond mladih zahteva stalan stručni i organizacioni rad: obrada kataloških podataka, izrada kartoteke, manipulacija i održavanje radova, periodični popisi, izdvajanje radova za trajno jezgro fonda, valorizacija dela, zatim osiguranje, organizovanje izložbi i ostalih vidova saradnje. Sve poslove oko zbirke Fonda mladih radio je, pored svih svojih redovnih obaveza, Vladeta Vojinović, kustos zaposlen u Udruženju. Potreba za stalnim radnim mestom kustosa zbirke sa punim radnim vremenom prepoznata je još u izveštaju UO Fonda za 1982-1983. godinu. U istom izveštaju kao drugi ključni problem Fonda mladih navodi se nedostatak prostora, jer tada je oko 1000 dela bilo na neodgovorajući način uskladišteno u podrumu ULUS-a u Baba Višnjinoj 19, privremenom sedištu ULUS-a. O rešavanju problema prostora razgovaralo se tada i sa predsednikom Skupštine grada Bogdanom Bogdanovićem, ali bez uspeha. Zbirka je često preseljavana prateći dinamiku premeštanja sedišta Udruženja. Početak stvaranja zbirke koincidira sa rekonstrukcijom Paviljona “Cvijeta Zuzorić” i desetogodišnjim periodom kada ULUS nije korisnik Paviljona, u kome je inače smešten od 1945. godine pa sve do danas. Drugi prostori kojima je udruženje raspolagalo su se menjali, prvo je zbog gubitka galerijskog prostora u Delijskoj ulici zbirka bila premeštena u navedeni neuslovni podrum u Baba Višnjinoj ulici, zatim je posle rušenja Paviljona u Masarikovoj ulici smeštena u stan u Mišarskoj ulici, da bi 2018. gubitkom tog prostora usled restitucije najzad bila preneta u depo Umetničkog paviljona „Cvijeta Zuzorić“, gde se i danas nalazi.

Logo Fonda mladih, 1973.
Autor grafičkog dizajna: Miloš Ćirić

Logo Fonda mladih, 1979.
Autorka grafičkog dizajna: Ljiljana Manzalović